Odlukom Skupštine RAB SRBIJA koja je održana 25.novembra jednoglasno je odlučeno da prvi dobitnik nagrade Radijski prijatelj godine bude Miloš Rajković. Od samog početka rada RAB SRBIJA Miloš Rajković se uključio u rad udruženja pokazujući koliko ceni i voli radio. Na panelu RAB SRBIJA koji je održan u Nišu u hali Čair, na poziv koji smo uputili REM-u, odazvao se kao član Saveta i već tada nam pokazao koliko istinski želi da pomogne da radio u Srbiji napreduje i odmah razumeo koliko RAB SRBIJA radi na tome i pomera granice na više kada je u pitanju kvalitet i profesionalnost radija. Uvek će ostati zapamćen trenutak kada je nakon panela Miloš Rajković podelio svim predstavnicima radio stanica Srbije svoje vizit karte i rekao im da je njegov telefon dostupan za njih 24 sata. Od tada u svakoj situaciji, koliko god je mogao, pomagao je svim radio stanicama, a posebno velika bila je njegova uloga u trenucima kada su Srbiju zadesile katastrofalne poplave, kada je obišao svaku radio stanicu koja je bila pogođena poplavama i pomogao svima. Miloš Rajković učestvovao je na svim Radio danima RAB SRBIJA dajući svoj aktivan doprinos, učestvujući u svim okruglim stolovima, panelima, šireći kotankte i dobre odnose između svih učesnika iz cele Srbije i regiona. Mnogo puta je kao član Saveta REM-a otvorio Radio dane RAB SRBIJA. Zbog svega navedenog (i mnogo toga više) članovi RAB SRBIJA odlučili su da Miloš Rajković bude prvi koji će dobiti upravo ustanovljenu nagradu Radijski prijatelj. Čestitamo Milošu Rajkoviću na ovoj nagradi i želimo mu još puno uspešnog rada i mnogo zajedničkih uspeha i Radio dana.
Evo šta o sebi i radiju kaže Miloš Rajković.
Rođen sam 08.08.1960. na Krstu, a od 1963. sam Bulbulderac.
Po obrazovanju ekonomista a po vokaciji novinar i pisac. Valjda oduvek!
Detinjstvo na beogradskom Bulbulderu bilo je divno! Najmlađi u porti “Lazarice”, stariji kojekuda.
Jedan od najznačajnijih trenutaka detinjstva bio je 1972. kada mi je ujak iz, tada, zapadne Nemačke doneo na poklon radio-kasetofon marke Grunding! Nezamislivo bogatstvo! Do tada sam sa dedom slušao radio marke Kosmaj kupljen 1938. Prva kaseta Leo Martin “Odiseja” kupljena u robnoj kući “Zvezdara” na Lionu! Taj kasetofon i kaseta nemaju vrednosni pandan u današnjici! Neprocenjivo!
I tako počinje moja avantura sa radijom! Studio B, 202, Prvi program nacionalnog radija. Čarolija! Muzika, muzika, muzika! Voditelji, ozbiljni glasovi i pokušaji da ih zamislim, uglavnom neuspešni! Legende, Radivoje Marković pa njegov prezimenjak Marko, Sveta Vuković, Perica Slovenski! “Kod dva bela goluba” najlepše izgovorena najava skoro sedamdeset godina. Sport, muzika, sport, muzika bez dosadnih, predugih vesti tokom kojih sam ranije morao da ćutim!
I onda, odjednom, kao oluja u moj život uleće rokenrol. Buuum u glavu! I strani i domaći! Šok od koga se ni do sada nisam skroz osvestio iako moj omiljeni muzički žanr zamire! Čitavu stvar dopunjuje gramofon! Ma ludilo! Studio B mi postaje omiljena stanica, a Sloba Konjević omiljeni voditelj, učitelj, guru… Marko Janković, Dragan Marković! Radio se ne gasi, snima se za žurke, ko ima dve kasete dobre muzike bio je faca! U Šestoj beogradskoj gimnaziji grupa momaka pravi rok grupu! Zvala se “Tilt”, Duda Bezuha, Dejan Cukić, Nele Stamatović… Malo li je…
Imao sam dva sna, da igram fudbal u Crvenoj Zvezdi i da radim u Studiju B. Prvi sam ostvario kao vrlo mlad u mlađim kategorijama voljenog kluba! Drugi mi se ostvario mnogo, mnogo kasnije! Pred sam kraj osamdesetih počinjem da se “šunjam” oko novinarstva i početkom devedesetih počinjem da radim u Studiju B! Kada sam prvi put ušao u kancelariju kod Slobe Konja, što nije uvreda, naprotiv simbol najvećeg u rok novinarstvu, a on me nasmejan pozvao da sednem mislio sam da ću se onesvetiti! Sloba, ljudiiiiiiiiii… Upoznajem sve one koje sam raspoznavao po glasu, Marko Janković, Dragan Marković, Dragan Kojadinović, Dragiša Kovačević, Zvonko Pantić, Aca Kostić, Milorad Roganović, Lila Radonjić… Nisam trebao da nabrajam jer sam sigurno ispustio ko zna koliko njih.
Radilo se i na radiju i na televiziji, učilo u hodu, borilo, padalo i ustajalo, volelo to što se radilo, mnogo volelo…
Teška vremena su dobra za radio i novinarstvo, devedesete godina prošlog veka su bila i previše “dobre”, ginulo se od posla…
Bombardovanje, iseljeni u hotel “Park”, tada sam usavršio posao tonca do kraja, niko te nije ni pitao ni terao. Samo ne sme da se stane.
Bg radio koji je osnovan kada smo izbačeni iz Studija B mi je ostao jedini žal. U početku je išao samo preko Interneta, a posle oktobra dvehiljadite i u etar! Ali moji drugari, pre svega Kojadin, su izgubili interes i ja sam skoro dva meseca radio po tri smene. Urednik, voditelj, muzički urednik, ponekad i tonac! Često bih prespavao par sati pa ponovo ceo krug. I nismo izdržali, radio se ugasio. I danas mi je žao zbog toga.
Rad na radiju mi je bio uživanje jer on nosi finu dozu pritiska i adrenalina koja stimuliše i mnogo je manja nego na televizji!
Uostalom, izveštavajući za ogroman broj radio stanica iz zemlje i inostranstva sa događaja od 24. septembra i 5. oktobra 2000. sam zaslužio Veliku nagradu grada Pirota koju sam podelio sa Manojlom Vukotićem!
Pre skoro decenije, na kraju jedne sednice Saveta tadašnjeg RRA sekretar je saopštio da se “u patak u Nišu okuplja RAB Srbije, perspektivno udruženje radio emitera i hoće li neko od članova Saveta da ide na skup?”
Svi su ćutali
-Ja ću da idem! – rekao sam.
Otišao sam. Ostalo je jedna divna priča koju ću Vam ispričati ako budete dobri!
Preko radija, naravno!