Za sredu, 17. februar, zakazan protest ispred sedišta preduzeća koje upravlja Nacionalnim parkom Fruška gora.
Mesecima unazad sprovodi se organizovana kampanja sa ciljem da prikaže navodno ekološko uništavanje Nacionalnog parka Fruška gora. Pravo je pitanje ko stoji iza ove kampanje i zašto to radi.
Parole: Zaustavimo varvare sa motornim testerama koji pustoše Frušku goru! Banditi seku šumu da bi napunili svoje džepove, osim što služe malim grupama internet ratnika, da svakoga dana jedni druge ubeđuju u ispravnost svoje borbe, imaju i drugu svrhu.
No, kao što to uvek i biva, iza parola koje iz dana u dan postaju nabijene sve većim strastima, ne stoje nikakve činjenice, niti konkretni, proverljivi podaci.
Prateći prilično malobrojne pomenute grupice na društvenim mrežama, upada u oči to da iza kukanja i naricanja nad „propašću nacionalnog parka“, te poziva na pobunu koji slede, nema niti jednog u struci utemeljenog argumenta koji bi takve optužbe potkrepio. Ostrašćeni amateri okupljeni u tim grupicama u potpunosti ignorišu mišljenja inženjera šumarstva i zaštite životne sredine, a svaki glas struke koji odskače od njihovih dogmatizovanih postavki tumače kao izraz nekakve velike zavere.
No, logično je zapitati se da li stotina inženjera, šumara, zaštitara i čuvara, ljudi posvećenih sopstvenom pozivu, koji su za 60 godina postojanja ovog nacionalnog parka utrostručili ukupnu drvnu masu, očuvali zaštićena područja i doprineli razvoju turizma na ovoj prelepoj planini, lažu ili ne znaju ništa. Je li moguće da ne znaju šta je redovna, planska seča, da ne znaju šta je proces zanavljanja i podmlađivanja šume. Kako poverovati u plasirane, izmišljene, priče da im se od 60.000 zasađenih sadnica zaprimilo svega 150. Kakav mozak treba imati da bi se poverovalo u toliko njihovo neznanje i nestručnost.
Inače, nije teško plasirati fotografije naslaganih debla pored nekog šumskog puta i to prozvati ekocidom. Pri tom se strogo izbegava i u naznakama spomenuti nešto poput šumske osnove, plana, sanitarne seče, starosti stabala ili činjenice da svako pojedinačno posečeno deblo ima oznaku. Ili i oni koji to i rade stvarno ne znaju šta je to.
Ne bi, međutim, delovanje male grupice eko-zaverologa imalo nikakvog značaja da nije u funkciju šire, destruktivne političke akcije koja se odvija u našoj državi. Nimalo slučajno, oni poslednjih meseci dobijaju sve više prostora za senzacionalističko plasiranje svojih paušalnih tvrdnji na medijima poput N1 i Nove S. U pitanju je, dakle, smišljena instrumentalizacija u cilju mobilizacije šire javnosti oko naizgled nespornih tema kao što je to zaštita životne sredine.
Pravo pitanje je ko su organizatori najavljenog protesta? Na čelu pokreta pretenciozno nazvanog „Odbranimo šume Fruške gore“ (od koga?!) nalazi se izvesna Dragana Arsić. Materijalno dobrostojeća gospođa, koja se hvali fotografijama sa balova u Hofburgu, koristeći pritom vulgarni rečnik nedostojan palanačkog bircuza, redovni je kritičar svega u SPC izuzev jednog vladike, u narodu poznatog kao „biskup Grgur“, kojeg naravno obožava.
Predstavljajući se kao ekolog, iako za tako nešto nema nikakvih stručnih kvalifikacija niti znanja, pomenuta gospođa deluje po egzibicionističkom obrascu koji promoviše Marinika Tepić, u kojem se bukom i larmom pokriva odsustvo bilo kakvih ozbiljnijih argumenata ili dokaza za optužbe koje se iznose. Potpuno odvojena od realnosti, samozvana liderka satisfakciju za ulogu „glavnog bukadžije“ koju je na sebe prihvatila nalazi u ciničnim obećanjima Dragana Đilasa da će je postaviti na čelo Ministarstva za zaštitu životne sredine.
Borba za očuvanje prirode predstavlja plemenito pregnuće, u kojem na svoj način učestvuje veliki broj ljudi, bilo da im to predstavlja životni poziv ili volontersku delatnost. Baš zbog tih divnih ljudi, koji bi mogli biti zavedeni bombastičnim i politički utilitarnim nastupima šarlatana, nužno je na otvoren način saopštiti pravu istinu koja se krije iza višemesečne kampanje protivu Nacionalnog parka Fruška gora. U svemu tome, panonska lepotica predstavlja samo kusur u džepu Dragana Đilasa i raznih Marinika, koji sa zaštitom životne sredine imaju taman toliko veze koliko i Boško Obradović sa antifašizmom.