Da život piše romane, potvrđuje i priča Jovice Milinkovića iz Kuzmina, 42.godišnjeg oca dva maloletna dečaka, ratnog vojnog invalida. Da mu je neko septembra 1997.godine, kada mu je stigao poziv za vojsku, rekao da će ići na Kosovo i Metohiju, i još biti ranjen, i u svojoj 19.godini postati invalid, verovatno bi rekao da je sve to scenario za neki film. No, sudbina je drugačije htela.
-Te 1997.godine, tek što sam završio školu za mesara, i u trenutku kada je stigao poziv za služenje vojnog roka, bio sam pripravnik na Mitrosu. Direktor mi je rekao da prvo moram da odslužim vojsku kako bih dobio posao za stalno. I tako sam 17.decembra stigao u kasarnu Pantelej u Nišu na odluženje vojnog roka, ne sluteći šta će se dalje dešavati. Vodio sam se mišlju, idem državi odslužiti šta treba tih godinu dana, pa da se zaposlim i zasnujem porodicu – počinje svoju životnu priču Jovica Milinković.
Kako kaže, bio je u oklopnoj mehanizovanoj jedinici i u početku, dok je trajala obuka, bilo je lepo. Uspešno je završio obuku, a pohvalio se da je izašao i u vojnim novinama.
-Oficiri su me predlagali da ostanem u kasarni Pantelej da obučavam vojsku, ali eto ispalo je kako je ispalo. Samnom je bio momak iz Beograda koji je imao bebu kod kuće, a kako smo bili dobri, dok sam bio dežuran, pustio sam ga da pobegne kući, a ja sam otišao umesto njega u Prištinu. To je bilo u proleće 2018. U kasarnu Kosovskih junaka u Prištini već je vladao strah među vojnicima. Kratko smo se tu zadržali, da bismo otišli na teren, na borbene linije. Većinom smo obezbeđivali naše puteve, jedinice, skladišta. Naš zadatak je bio da branimo naš narod tamo – navodi naš sagovornik.
Odlično se seća dana kada je ranjen. Bio je to 24.jun 1998.godine, ali kaže da je i pre tog datuma bilo kritičnih situacija, jer se pucalo gotovo stalno.
-Ostaju ružne uspomene o kojima ne mogu da govorim, kolega mi je umro na rukama, a posle sam i sam ranjen – sa suzama u očima priseća se Jovica tih dana na Kosovu i Metohiji.
A na pitanje kako je došlo do ranjavanja, kaže:
-Bilo je to na obezbeđenju puta Đakovica – Dečani. Kolega iz Rume je ušao u minsko polje i ja sam ga spasao, a u isto vreme je ranjen jedan tenkista. Došao je sanitet po njega, i ja sam trebao da se povučem. Sva vozila su bila tu, skupila se da se mi povučemo. Sećam se da sam rekao kolegi kada se povuče da opali metak u vis, da krenem za njim. U međuvremenu neprijatelji su počeli da nas gađaju minobacačkim granatama, granata je pala na metar i po od mene i aktivirala minsko polje. Od tog udarca kompletna oprema spala je sa mene. Ranjen sam u desnu stranu, od kolena na gore. Nekako sam se dovukao do vozila, i pao. Mene i tog tenkistu su sanitetom prevezli do Đakovice, a odatle helikopterom u Beograd na VMA. Tamo sam bio 15 dana, kada su mi zašili rane poslali su me na kućno lečenje, jer je tih meseci na VMA bilo strašno, mnogo mladih ranjenih momaka sam video – govori Jovica, čije je telo puno gelera, te su bolovi ponekad nesnosni.
Danas, 23 godine od ranjavanja živi skromno. U porodičnoj kući u Kuzminu, sa ocem, suprugom i dva sina. Nedavno je ostao bez posla u Mitrosremu, tehnološki višak je po novoj sistematizaciji.
-U najboljim godinama sam, a ne mogu da radim. Užasno je to teško. Treba prehraniti porodicu, decu izvesti na pravi put, a nemoćan si. Imali smo 19 godina kada smo poslati u rat, ničega se nismo bojali, jer nismo ni znali šta je rat, dok nam metkovi nisu počeli zujati oko glave. Te zvukove i dalje pamtim, noću loše spavam, ruka mi podrhtava, ali nema predaje. Moram nastaviti dalje. Moja najveća sreća su deca i porodica, i kada mi je teško, pogledam u njih, pomislim glavu gore i samo hrabro – kaže Jovica Milinković.
Iako je ranjen 1998. godine pet godina je čekao na rešenje o invalidnini. Zbog čega toliko dugo, ne zna ni sam da objasni.
-Tek 2003. sam uspeo da dobijem rešenje o invalidnini, i ona danas iznosi 11.660 dinara. Ima nas dosta koji živimo od toga, ali neću dozvoliti da budem socijalni slučaj – ističe Milinković.
Naš sagovornik je član Udruženja ratnih vojnih invalida Grada Sremska Mitrovica. Kaže da ima dosta njegovih saboraca sa malim primanjima. Neće da se prijave u Centar za socijalni rad, jer im je to ponižavajuće.
-Mi kao ratni vojni invalidi, koji smo bili na ratištu i bili spremni dati svoj život za ovu državu, sada treba da primamo socijalu. Ako smo došli do toga, ne treba nam ni ta milostinja – izričit je Milinković.