Željka Filipović iz Kuzmina, majka je troje dece, supruga, ćerka, sestra, snaja… Vredna i požrtvovana žena domaćica, koja sve stiže. Kada sam je upoznala, oduševio me je njen vedar duh, ali i ukusni kolači koje je napravila. I već tad sam se zapitala, kako ova žena sve stiže, i da vodi računa o troje dece školskog uzrasta, da bude dobra supruga i snaja, odlična domaćica, a pritome uvek vesela i pozitivna. A zatim sam, nekoliko meseci kasnije, sasvim slučajno, zahvaljujući društvenim mrežama, saznala i za njen hobi. I bila prosto odušvljena, a da mi pritom tek tada ništa nije bilo jasno: kako i kada ona sve to stiže u jednom seoskom domaćinstvu, gde uvek ima šta da se radi. I zato sam odlučila da piše o njoj…
Željka se iz Martinaca udala u Kuzmin pre više od 15 godina i sa svojim suprugom je snila porodično gnezno u njegovoj porodičnoj kući u Savskoj ulici na broju 36. Imaju troje slatke i vesele dece, dve devojčice i najmlađeg sina jedinca. Svi školarci. Suprug radi i vodi računa o poljoprivredenom imanju, svekar i svekrva žive sa njima, a Željka sve njih ispraća i dočekuje, kuva, po dvorištu raducka, a kada joj zatreba pauza od jednoličnih dana, ona se povuče u svoj kutak i počne da stvara divne predmete različitih namena.
Njen hobi je izrada unikatnih torbi i ukrasnih predmeta za sto. Torbe pravi od farmerki i majica koje su deca prerasla ili od materijala koje pronađe u šifonjerima porodične kuće. Pored torbi, Željkine umešne ruke umeju da naprave i različite upotrebne i ukrasne predmete, poput ukrasnih uskršnjih jaja i zeka, pilića od vunice, do držača za olovke, bicikla-držača za bojice i razne druge zanimljive predmete. A kako je sve počelo….
-Kada su deca krenula u školu počele su i njihove dodatne aktivnosti, maskenbali, rođendani. Prvo sam krenula da im ručno šijem kostime za maskenbal, i da od konca i vunice na kartonu od folije pravim posude za olovke. Bio mi je izazov da ni od čega napravim nešto. Onda su krenuli i dečiji rođendani, pa smo pravili poklone i za drugu decu, poput bicikla za olovke i slično. Prvu torbu sam sebi sašila, otišla u prodavnicu i prodavačica me oduševljeno pita gde sam je kupila. Ja joj kažem da sam to ja sašila, a ona odmah pita da li ih prodajem – priča Željka Filipović.
Za njen hobi, od kojeg uspe da zaradi koji dinar, znaju većinom Kuzminci. Žene rado nose njene torbe, koje same sebe preporučuju, a roditeljii znaju da će u Željkinom kreativnom kutku pronaći i neki zanimljiv poklon za rođendan.
Trenutno je preokupirana heklanim torbama, koje verovali ili ne pravi od pamučnih majica. Majice iseče na trake, uvije ih i hekla, sa debljom iglom. Zatim ih čvorićima povezuje i tako nastaju zanimljive torbe za pijacu, plažu, pazar.
-Inspiracije mi ne manjka, jer sam oduvek volela da eksperimentišem, pravim nešto i uvek mi je bilo važno da ono što napravim izgleda lepo. Ukradem ponekad neki ideju na internetu, ali i njoj dam neki svoj pečat. Svi predmeti i torbe koje pravim su unikatne, svaka ima nešto svoje po čemu je specifična – kaže naša sagovornica.
Morala sam je i pitati kako sve stiže i da li joj je naporno.
-Puna nas je kuća, razlika između dece je po četiri godine. Sada su već odrasli, pa je malo lakše, ali svakako i dalje traže pažnju i potrebna im je mama. Jeste naporno, ali normalna smo porodica, funkcionišemo lepo, tako da nema problema. Meni je ovaj moj hobi izduvni ventil, prija kada se povučem u sobu na sat dva vremena i radim nešto što mene ispunjava. Mamin kutak kako deca kažu, s tim što u njemu umesto šminke stoji mašina za šivenje, pegla, gomila konca i vunice, lepak i makaze – ističe Željka.
Ovoj mladoj domaćici nesebična podrška su suprug i deca. Na kraju razgovora Željka kaže da je svakoj ženi na selu potreban predah od svakodnevnih poslova i da je dobro da pronađu neki hobi, kako bi bile srećnije i zadovoljnije svojim životom.